Naslovna AKTUELNO Socijalno preduzetništvo, članak Novi Magazin

Socijalno preduzetništvo, članak Novi Magazin

0
PODELI
NOVI MAGAYIN NASLOVNA 12 dec2018
NOVI MAGAYIN NASLOVNA 12 dec2018

SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO – PUT U BOLJE I HUMANIJE SUTRA

*Milorad Stamenović

U uslovima rastućih ekonomskih nejednakosti, socijalno preduzetništvo se pojavljuje kao mogućnost  za ostvarivanje profita u poslovanju i vraćanja zajednici „dug“ kroz deo ostvarenog profita i reinvestiranje u poslovanje ili u stvaranje novih radnih mesta, inkluziju, zdravstvenu zaštitu, očuvanje životne sredine i druge oblike društveno odgovornog poslovanja.

Prema Džejmsu Bjukenenu (15. predsednik SAD, demokrata) teorija javnog izbora analizira odluke nosilaca ekonomske politike bez romantizma, smatrajući da čelnici ekonomske politike ne rade za opšte dobro. Gledajući konvencionalno, pojedinci slede sopstvene interese, odnosno interese partija i interesnih grupa radi maksimiziranja sopstvene koristi.

Ako se upustimo u razmatranje tranzicije srpske privrede, kao obimnog posla podložnog koruptivnim radnjama u zemljama u razvoju i nerazvijenim zemljama, pa se tome doda i ova prethodna Bjukenenova tvrdnja, onda dobijamo „gorak ukus u ustima“ i vrlo problematične privatizacije, koje (istini za volju)  i jesmo imali – i to iz najrazrazličitijih aspekata problematične. Prof. Ljubomir Madžar je naveo da je Srbija potpuno hendikepirana svojim regulatornim poretkom u privredi ukazujući i na regulatorne probleme u procesima tranzicije. Naime, jedan problem je korupcija i manipulacija u samim tim procesima, a drugi problem koji nas u ovom trenutku više zanima jesu žrtve privatizacije ali i tehnološki viškovi, nezaposleni među izbeglim i raseljenim licima i pripadnicima etničkih grupa, nedovoljno obrazovani, kao  i pripadnici drugih vulnerabilnih grupa.

Ko su ti ljudi? Na primeru privatizacije 4 najveće jugoslovenske banke ali i raznih drugih privatizacija poslednjih decenija  se može uvideti da je veliki broj zaposlenih ostao bez posla, a značajan procenat njih je imao 50 ili više godina…Izgubili su posao bez svoje krivice –  prerano za penziju, prekasno za prekvalifikaciju! A „moraju da žive“, i oni,  i njihove porodice. Danas se u procesu zapošljavanja navodi i da postoji dodatna otežavajuća okolnost u vidu  diskriminacije po godinama i to iz različitih „razloga“ poput: nemotivisani za učenje, manje su fleksibilni, zaboravljaju, često su zdravstveno lošeg stanja i dr.  Činjenica jeste da su prekvalifikacije preko potrebne u ovom turbulentnom vremenu promena, novih tehnologija a pre svega prelaska na tržišni model privrede (ili bolje reći hibridno-tržišni kakvom ovaj srpski više naliči). Neverovatna je sama činjenica da se na probleme tih ljudi još uvek ukazuje iako su, primera radi, ranije pomenute banke rasformirane pre gotovo 20 godina (čak su neke od njih  „gašene“ dok su još bile u suficitu, što je još jedan od paradoksa tranzicije u nizu).  Dakle, kada se pogledaju rezultati tranzicije (osim toga da smo dobili „anesteziranu“privredu koja se orijentiše ka stranim direktnim investicijama, privredu  zavisnu od stranih ulaganja…)  broj otpuštenih radnika koji su na pragu ili su prešli pedesetu godinu je značajan, a prema nekim izvorima udeo starijih od 50 godina u registrovanoj nezaposlenosti iznosi čak 30,9 procenata.

Upravo kod ovakvog problema, na scenu stupa socijalno preduzetništvo koje omogućava da se u uslovima rastućih ekonomskih nejednakosti, pojavljuje mogućnost  za ostvarivanje profita u poslovanju i u isto vreme da se vrati zajednici „dug“ kroz deo ostvarenog profita i reinvestiranje u poslovanje ili u stvaranje novih radnih mesta, inkluziju, zdravstvenu zaštitu, očuvanje životne sredine i druge oblike društveno odgovornog poslovanja.  Takođe, značajna je i priprema za socijalno zapošljavanje koja podrazumeva podizanje nivoa obrazovanja, sticanje potrebnih znanja i veština, podizanje svesti o društveno odgovornim aktivnostima, resocijalizacija i dr. Po principima poslovanja,  socijalno preduzetništvo ne služi kako bi se uvećao kapital vlasnika ili akcionara (ili zadrugara), već ima svrhu za unapređenje uslova života i veću socijalnu jednakost. Dakle, rešavanje društvenih problema kroz adekvatne strategije poslovanja!

Još 2011. godine, glavni zagovornik predloga Zakona o socijalnom preduzetništvu je bio Milan Krkobabić, tada zamenik gradonačelnika Beograda. U poslednje vreme učestala rečenica Ministra Krkobabića da „nema manjka radnika, već ima manjka posla“ je nešto što samo dobar menadžer koji je upravljao velikim korporativnim sistemima može da razume i sprovede u delo, a Srbija takvih stručnjaka izgleda  da ima u deficitu. Zato je od još većeg značaja imati adekvatnu regulativu ali i strategiju  koja pomaže programe odgovornog razvoja (pre svega društvenog) a sve u cilju da se pomogne kako društvu u celini, tako i vulnerabilnim grupama pojedinaca. Još jedan značajan činilac koji nas navodi na to da je socijalno preduzetništvo pravi pristup jeste činjenica da u razvijenim zemljama socijalno preduzetništvo ostvaruje i do 10 odsto BDP, a da je na prostorima EU u ovakvim delatnostima zaposleno blizu 15 miliona ljudi. Takođe, podatak koji dodatno potvrđuje činjenicu o značaju takvih oblika organizacije jeste i taj da na nivou EU ove organizacije čine blizu 10 procenata svih malih i srednjih preduzeća! Za takva preduzeća, kao podsticaj, značajno je omogućiti određene fiskalne beneficije upravo zbog koristi za društvo koje ovakve organizacije čine kroz proces reinvestiranja.

Dakle, socijalno preduzetništvo predstavlja društveno odgovorni koncept razvoja, koji pomaže razvoju privrede, omogućava (uz dobru organizaciju i adekvatnu strategiju) inkluzivnosti širokog spektra stanovnika koji iz razumljivih razloga nisu uspeli da se snađu u uslovima hibridnog tržišnog sistema kakav je danas u Republici Srbiji. Takođe, socijalno preduzetništvo svojim uticajem na društveno korisne oblasti, poput zdravstva i zaštite životne sredine, može opravdati ulaganja i time se stiče dugoročni održivi koncept odgovornog razvoja.  Značaj se, pre svega, ogleda u broju novih ljudi koji su zaposleni i koji su postali korisni za zajednicu, većini njih (poput ranije pomenutih žrtava privatizacije) se može omogućiti povratak dostojanstva i omogućiti pravo na rad kao jedno od osnovnih ljudskih prava!

*doktor ekonomskih nauka, strukovni specijalista medicine