Naslovna AKTUELNO Novi Magazin, milijarda nestane u zdravstvu, FEB 2019

Novi Magazin, milijarda nestane u zdravstvu, FEB 2019

0
PODELI

Novi Magazin, milijarda nestane u zdravstvu, FEB 2019

 

 ZDRAVSTVENI SISTEM NA LISTI ČEKANJA

*Milorad Stamenović

 

Zdravstveni sistem Srbije danas deluje kao jedan poprilično neuredjen, a pre svega besperspektivan sistem za pružanje zdravstvene zaštite. Nedostatak adekvatne zdravstvene politike i nepostojanje strategije održivosti zdravstvenog sistema kao „krovnih dokumenta“ je samo dokaz olakog shvatanja najvećeg državnog podsistema. Iako je zasnovan na uzvišenom principu solidarnosti i univerzalnosti pružanja zdravstvene zaštite, postoji nejednakost u pružanju zdravstvene zaštite koja se vezuje i za imovinsku nejednakost ali i  nejednakost koja posebno pogadja ruralna područja.   Sama ideja gradjanske solidarnosti je u svojoj osnovi humana, ako hoćete i hrišćanska. Izmedju ostalog, princip Univerzalnosti u pružanju zdravstvene zaštite je i globalna težnja različitih zdravstvenih sistema. Brojni sistemi (poput onog u SAD) nisu uspeli da ostvare princip univerzalnosti o čemu govore i podaci da oko 40 miliona stanovnika SAD nema adekvatno zdravstveno osiguranje. U Srbiji  je velika je pokrivenost stanovništva zdravstvenom zaštitom pa je u 2017. godini bilo registrovano 6.901.482 osiguranika od kojih su 42 odsto zaposlena lica, 28 odsto penzioneri, 19 odsto osiguranici na teret budžeta, 4 odsto samostalna delatnost, 3 odsto poljoprivrednici i 1 odsto nezaposlena lica koja primaju naknadu.  Struktura osnova uplata za zdravstveno osiguranje podstiče i razmišljanje o ekonomskom i demografskom stanju Srbije u kojoj je odnos zaposlenih koji vrše uplatu 2.889.675 lica dok je broj osiguranih penzionera 1.962.002, a javni sektor finansira zdravstvenu zaštitu za 1.326.651 lice. Stoga se jasno može uvideti dramatičan odnos izmedju broja zaposlenih i broja penzionera koji je iz godine u godinu sve nepovoljniji , a takodje je izrazito veliki i broj onih su zaposleni u javnom sektoru.  Još jedan problem je evidentan, a radi se o neizvršenim uplatama od prihoda sive ekonomije  a takodje i činjenici da se brojni preduzetnici odlučuju da prijave svoje zaposlene na „minimalac” usled čega je celokupan zdravstveni sistem dodatno opterećen. Ovde se ne računaju troškovi gradjana za posete privatnim zdravstvenim institucijama, kupovinu lekova i drugih potrepština koje nisu obezbedjene kroz zdravstveno osiguranje a koji su prema nekim pokazateljima najviši u Evropi.   Naš RFZO funkcioniše i dalje po principu nasledjenom iz perioda socijalizma i nema tržišno orijentisani pristup. Ukoliko bi se to uporedilo sa radom privatnih zdravstvenih fondova jasno je da oni ne bi ni postojali da nisu tržišno orijentisani, odnosno da ne vrše odredjena ulaganja kako bi povećali svoje investicione kapacitete. U Velikoj Britaniji zdravstveni fond investira (podstiče) rad privatnog zdravstvenog sektora na primer.  O različitim modelima rada RFZO se može diskutovati a jedan od takvih jeste i privatizacija. Medjutim, pokazalo se da neki narodi to nisu prihvatili kao što je slučaj bio u Madjarskoj kada su 2008. godine gradjani dva puta izlazili na ulice kako bi uticali na vraćanje skupštinske odluke o privatizaciji zdravstvenog osiguranja.  Model privatizacije podržavaju i medjunarodne organizacije poput STO koja time utiče na jednake uslove na tržištu kao i na sprečavanje monopolske uloge države. Medjutim, da privatizacija zdravstvenog osiguranja nije nužno dobra, pokazuju i istraživanja koja govore  da ukoliko bi SAD prešle na univerzalni sistem kakav je kod nas (en. Singlepayer) došlo bi do dramatičnih ušteda. Postoje i oprečne tvrdnje koje govore u korist kvalitetnije zdravstvene zaštite u privatizovanim modelima ali i više cene na koju utiče tržište, ne i država. Osim toga, problem našeg RFZO-a (ukupni prihodi fonda su oko 2 milijarde EUR) o kome se spekuliše jeste nenameska potrošnja (pozajmice?) od RFZO a kojima se finansiraju različite potrebe vladajućih struktura poslednjih decenija.  Takve zloupotrebe nisu do danas dokazane.

Ozbiljan problem sa kojim se suočava naš zdravstveni sistem jeste i već pomenuta korupcija. Pre neku godinu u ekspozeu Aleksandra Vučića je objavljeno da postoji disproporcija izmedju troškova i usluga u visini od gotovo 1 milijarde eur. Pretpostavka je da ta milijarda „nestaje“ u koruptivnim procesima, a pre svega se navode javne nabavke i tenderi kako za inoviranje zdravstvenog sistema tako i za kupovinu skupocenih medicinskih uredjaja.  Koruptivne aktivnosti se vezuju i za brojne projekte finansirane iz donacija EU kao i povoljnih kredita Svetske Banke i  Evropske Investicione banke. Osim toga, nisu rešeni odnosi farmaceutske industrije i zdravstvenog sistema u pogledu lekarske prakse i edukacije zaposlenih, kao ni problemi rada lekara i drugih zdravstvenih radnika u državnom i privatnom sektoru. Liste čekanja, procesi zapošljavanja, pružanje vanstandardnih usluga ali i nenamenska potrošnja sredstava su takodje aktuelni problemi.  Iako postoji Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije (i Akcioni plan za borbu protiv korupcije u zdravstvu) koji predstavlja ključni dokument u Poglavlju 23 u okviru evrointegracija, evidentna je neadekvatna primena koja je sada već dugogodišnjeg karaktera.  Izmedju ostalog i „Doktori protiv korupcije“ su uputili nekoliko apela evropskim institucijama na temu korupcije i to: Trgovina listama čekanja na institutu za onkologiju Vojvodine;  trgovina zaposlenih u službi hitne pomoći grada Beograda; slučaj nabavke štetnog kristalizirajućeg rastvora za dijalizu u Kraljevu; zloupotreba sredstava EIB, SZO, SB na institutu za imunologiju i virusologiju Torlak a u vezi sa obustavom proizvodnje vakcine protiv gripa i dečije paralize i dr. Dakle, brojni koruptivni skandali „drmaju“ naš zdravstveni sistem, medjutim ne postoji adekvatan odgovor nadležnih a čini se da nema ni volje da se ovi krupni problemi rešavaju.

Još jedan veliki problem sa kojim se suočava naš zdravstveni sistem je nepostojanje adekvatnog planiranja, retrospektivne analize, alokacije resursa  i kontrole uopšte.  O tome govore podaci o broju i strukturi zaposlenih u zdravstvu, pa medicinskih sestara imamo za oko 15 odsto manje od proseka zemalja Evrope (ne EU), dok je situacija sa lekarima nešto bolja sa 280 na 100.000 stanovnika (ukoliko padne ispod 230 smatra se kritično). Tome doprinosi i sve veća emigracija zdravstvenog kadra u razvijenije zemlje. Medjutim, mi se suočavamo i sa loše organizovanom geografskom disperzijom zdravstvenog kadra pa postoje brojne regije u Srbiji koje imaju i upola manje lekara i medicinskih sestara od naših kapaciteta. Kao posledica dolazi do toga da lekari pregledaju dnevno po 75 pacijenata umesto propisane kvote od 35  dolazi do pada kvaliteta pregleda i smanjenja poverenja gradjana u sistem. O nedostatku planiranja i kontrole veoma dobro govore podaci iz 2016. godine u kojima je navedeno da 52 odsto naših zdravstvenih institucija završi fiskalnu godinu u deficitu, da je oko 30 institucija ima blokiran račun, kao i da raste dug prema dobavljačima (veledrogerijama) koji sada iznosi oko 20 milijardi dinara. Neke institucije (KC Kragujevac) ne plaćaju svoje nemedicinske kadrove mesecima zbog nedostatka sredstava na računu.  U Novom Bečeju je privremeno ugašena linija za hitne medicinske pozive zbog duga. Ukoliko institucije budu tužene, na scenu stupaju privatni izvršitelji koji će odnositi vrednu medicinsku opremu kako bi nadoknadili gubitke radnicima za naisplaćena primanja. Ovakav način rada postaje normalan na veliku žalost svih nas. Osim toga postoji i problem koegzistencije državnih i privatnih institucija zdravstvene zaštite i tu se mora raditi na većoj integraciji.

Javnozdravstvena slika Srbije govori o zanemarivanju prevencije koji se najbolje može sagledati u „crnoj statistici“ o uzrocima smrti kod stanovništva. Naime, uzroci smrti o tumora neoplazmi su na visini od oko 20 odsto populacije proteklih 20 godina, pa je oko 400.000 gradjana Srbije umrlo upravo od ovih bolesti, što je oko 70 odsto više takvih slučajeva u odnosu na prosek zermalja OECD. Kod bolesti krvotoka je situacija još dramatičnija pa oko 53 odsto naših gradjana umire od ovih bolesti i kod nas je takvih slučajeva oko 250 odsto više od OECD proseka. Ako se zna da se od 30 do 50 odsto ovih slučajeva može sprečiti različitim preventivnim delovanjima, onda se postavlja pitanje zašto se to ne radi i da li postoji odgovornost za nečinjenje? Sartr je pisao o individualnoj odgovornosti i o nečinjenju smatravši da čovek mora uraditi neke stvari kako bi ostao čovek. Da li se mi danas možemo pozvati na ove reči i potražiti odgovorne za stradanje 400.000 naših gradjana od posledica tumora? Blizu polovine tih ljudi je bilo u dobi kada su radno sposobni (mladji od 60 godine) koji bi u organizovanim sistemima bili od velikog  društvenog ali i ekonomskog značaja. Umesto toga, potrošena su ogromna sredstva na njihovo lečenje koja nisu dala rezultat. Nenadoknadiva šteta je već načinjena.

 

*Dr ekon. spec. med.