Naslovna AKTUELNO magazin Tabloid br. 437 Inovativni tretmani neophodni za kancerogeno zdravstvo, Milorad Stamenovic

magazin Tabloid br. 437 Inovativni tretmani neophodni za kancerogeno zdravstvo, Milorad Stamenovic

0
PODELI

magazin Tabloid br. 437 Inovativni tretmani neophodni za kancerogeno zdravstvo, Milorad Stamenovic

Tabloid 437 Inovativni tretmani neophodni za kancerogeno zdravstvo Stamenovic
Tabloid 437 Inovativni tretmani neophodni za kancerogeno zdravstvo Stamenovic

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=437&cl=19

Inovativni tretmani neophodni za kancerogeno zdravstvo

*dr Milorad Stamenović

Zdravstveni sistem Republike Srbije je decenijama unazad u lošem stanju. Često se u javnosti pojavljuju tumačenja koja su segmentirana, nejasno izložena ili pogrešna u mnogim slučajevima.  Svakome je svoj problem najveći pa tako je lekarima od značaja visina plate i uslovi rada, pacijentima brzina i kvalitet pružanja usluge, javnozdravstvenim stručnjacima statistika, državnicima finansije.. Nekako se celokupna slika teške situacije ne definiše na pravi način upravo zbog veličine zdravstvenog sistema koji predstavlja ovaj najveći državni podsistem. Često se može čuti u političkim krugovima da su problemi zdravstvenog sistema toliki da se niko njime ne želi baviti. To potvrdje i rad svih državnih faktora poslednjih decenija. Nekako je utisak da se oni koji rukovode bave simptomima a ne bolešću koja je sistemska po svom karakteru i kojoj je teško dati dijagnozu. Često su komentari na moje tekstove u Politici bili da mi sve znamo o problemima našeg zdravstva i da tu nema ništa novo. Da li je to zaista tako ili nam ta celokupna slika kontinuirano izmiče poput horizonta kome pokušavamo da pridjemo? Presek stanja zdravstvenog sistema kao veoma kompleksnog je svakako prvi korak. Hajde da ustanovimo tu sistemsku bolest za početak. Drugi problem onda dolazi do izražaja a to je kako lečiti tu tešku sistemsku bolest? Koja je to terapija koja bi bila najbolja, odnosno u kom to pravcu mi želimo da idemo. Sadašni državnici kao da kažu – „Nismo sigurni“. Zdravstvena politika nije adekvatna, a sa druge strane, strategija održivosti i razvoja zdravstvenog sistema ne postoji – a upravo je to ključni dokument koji nedostaje. Ako tako posmatramo, radi se o stihijskom razvoju, opet se „bolest“ zanemaruje a pacijentu se daju vitamini iako je oboleo od raka.

Da je situacija teška potvrdjuju indicije o visokom stepenu korupcije koja se može posmatrati kao sistemska i ona „lokalna“.  Postojale su izjave zvaničnika o tome da se godišnje preplaćuju zdravstvene usluge za jednu milijardu eura. Dakle, ako je sudeći po tome, u proteklih deset godina smo ostali bez desetak milijardi eura koje su procurele nekuda. Najčešće se spekuliše o korupciji na tenderima, javnim nabavkama, projektima Evropske Centralne banke i Svetske Banke. Tu su i ogomna sredstva od 2 milijarde eur kojima raspolaže RFZO a za koje se takodje spekuliše da su nenamenski trošena i da postoje odredjene „pozajmice“ onih koji bi da uzmu deo tog velikog kolača.  Imena nisu bitna, bitno je da se ovaj tumor za početak hirurškom intervencijom odstrani i da konačno zdravstvenim sistemom počnu da rukovode ljudi sa moralnom vertikalom koji imaju dovoljno podrške da ovu sistemsku korupciju iskorene. Razumećete da to nije jednostavno, ulazi se tim zahvatom „u džep“ raznim interesnim grupama koje su veoma moćne. Ove i ovakve kradje sprečavaju lečenje pacijenata, rad službi za hitnu pomoć, lečenje dece i dr.  Korupcija „na lokalu“ koju vrše direktori institucija kao i lekari koji primaju mito je sekundarna pojava koja prati ovu prvu sistemsku korupciju.

Drugi veliki problem jeste urušavanje javnozdravstvenog sistema o čemu govore podaci o uzrocima smrtnih ishoda kod naših gradjana pa je u slučaju tumora taj broj prošle godine iznosio 22.006 umrlih duša, dok je kod bolesti krvotoka bio više od 50.000. Ista je situacija bila i prethodne dve decenije. Koliki je to problem govori nam dodatno statistika koja je neumoljiva pa „kaže“ da je smrtnost od tumora veća za 100 odsto od proseka zemalja OECD dok je kod bolesti krvotoka za 250 odsto veća. Crni brojevi! Kada se izračuna broj umrlih od posledica tumora poslednjih  20 godina dolazimo do broja od blizu 400.000 gradjana. Ako znamo da je 30 do 50 odsto tih gradjana moglo biti spašeno pravovremenom dijagnostikom, skriningom, medicinskom edukacijom, onda se postavlja pitanje ko je kriv za nečinjenje i za smrt svih tih ljudi. I dok se u medijima „serviraju“ priče o teškom demografskom stanju uz put „izgube“ par stotina hiljada ljudi od tumora i bolesti krvotoka…. Kamij je smatrao da čovek neke stvari ne sme da uradi da bi ostao čovek, dok je na Sartr smatrao da čovek neke stvari mora napraviti upravo da bi ostao čovek. Ovde se slažem sa obojicom jer su pogrešna činjenja (kriminalna) i ona nečinjenja (poput neadekvatnih javnozdravstvenih programa) uticala direktno na smrt velikog broja gradjana . Moralne odgovornosti kao da nema… Da stvar bude još strašnija, javnozdravstvenim programima je potrebno vreme da počnu da deluju pet do deset godina a mi kasnimo sa incijalnim sprovodjenjem.

Da se osvrnemo malo i na nedostatak planiranja, retrospektivne analize i finansija. O tome govore podaci da je polovina institucija završi godinu u deficitu a druga polovina u sufucitu (2016). Naravno, potrebno je da imaju izbalansiran budžet jer tome služi planiranje. Pritom je ukupni finansijski izveštaj za 2017. godinu nešto nepovoljniji od onoga za 2016. godinu gde su evidenti problemi u finansijskom poslovanju pojedinih domova zdravlja, apoteka, opštih bolnica i zdravstvenih centara. Broj zaposlenih manji je za oko 1500, a da pritom ne govorimo o oko 800 lekara koji godišnje napuste Srbiju i o tome da je prosečna starost lekara 52 godine. U nekim regionima je broj zdravstvenih radnika upola manji od standarda i za to takodje nema rešenja.   Oprema zdravstvenih ustanova je zbirno otpisana na 83 odsto što je ogroman nivo istrošenosti opreme, a ide i do 90 odsto kod kliničko bolničkih centara. I to je prosek, a postoji značajan broj opreme koja ima i veću istrošenost – dakle skoro za bacanje.

Šta ćemo sa dobavljačima? Ovo pitanje se ne rešava već godinama pa shodno tome je porastao dug na 28 milijardi dinara i to je dug koji se odnosi na obaveze dobavljačima za lekove na recept i pomagala apotekama, lekove u zdravstvenim ustanovama, krv i produkte od krvi, sanitetski i medicinski potrošni materijal, ugradni materijal i materijal za dijalizu i drugo.

Medjutim, gradjani finansiraju zdravstvo i ima novca za dobar zdravstveni sistem u našoj zemlji. Zahvaljujući neadekvatnom rukovodjenju dolazimo u situaciju da nam zdravstveni radnici odlaze, da je usluga sve lošijeg kvaliteta, da korupcija cveta – a sve o našem trošku! Naša zemlja izdvaja deset odsto BDP za zdravstvo što je u nivou razvijenih zemalja, medjutim nekako ne vidimo te rezultate. Nažalost, zdravstvo primetimo tek kada smo bolesni i onda na svojoj koži osetimo sve te problem a trebalo bi da razmišljamo o tome i kada nismo bolesni, da planiramo i razvijamo taj neophodni, najveći državni podsistem za dobro svih nas.

Važno je takodje da razumemo da ne postoji zdravstveni sistem na svetu koji nema probleme, ali danas postoje inovativna rešenja a mi imamo stručnjake koji mogu da ih primene. Nekada smo u istoriji to radili, a dobar primer su zdravstvene zadruge nastale nakon Prvog svetskog rata kada su narod, političari i stručnjaci zajedničkim snagama formirali reprezentativne zadruge koje su kopirali od Japana do Amerike i od Poljske do Indije. Naš izum, napravljan po našoj meri. Mlada nauka zdravstvena ekonomija nam može mnogo pomoći u razvoju zdravstvenog sistema jer se upravo ta nauka bavi problemima razvoja, planiranja, optimizacije resursa.. Kod nas to nije slučaj i ne koristi se u meri u kojoj je potrebma. Drugo, medicinska istraživanja u okviru biotehnološke i farmaceutske industrije predstavljaju najbrže rastuću industriju današnjice koju mi nikako da sagledamo na pravi način i damo joj razvojnu šansu. Kada shvatimo da zdravstveni sistem ne mora da znači potrošnju nego i zaradu tada ćemo dugoročno rešiti neke od problema u ovom teškom neoliberalnom kapitalističkom konceptu u koji nas globalizacija ubrzano gura.

 

*doktor ekonomije i zdravstveni radnik