Naslovna AKTUELNO GRADITELjSKI POTENCIJAL  ZATAJIO, NOVI MAGAZIN APR 2019

GRADITELjSKI POTENCIJAL  ZATAJIO, NOVI MAGAZIN APR 2019

0
PODELI
naslovna novi magazin milorad stamenovic boris tadic
naslovna novi magazin milorad stamenovic boris tadic

GRADITELjSKI POTENCIJAL  ZATAJIO

*Milorad Stamenović

Ministar Nebojša Stefanović je javljajući se telefonski u Utisku nedelje Olje Bećković  2005. godine izjavio da je „graditeljski potencijal“ predsednika Vučića „nova nada za sve građane“ –  pa nastavljajući u tom kontekstu od velikog je značaja da upravo taj potencijal dođe i do izražaja.  Različiti su dometi a i svrhe u koje planiramo iskoristiti neki potencijal, stoga,  ako se čini da su stvorene okolnosti  vaskolikom podrškom naroda, čini se isto tako  i da nema toliko prepreka u ostvarivanju svih „graditeljskih potencijala“? Šta je to što zaista ide u knjige istorije iz naše sadašnjosti i koji je to vrhunski „domet gradnje“ koji je do sada viđen? Sve se nekako svodi na „mrtvu trku“ sa hronično nerazvijenim regionom a ističu se i parametri   „preživljavanje“ i „borba da se ne zadužimo još više“!?  Istini za volju i situacija na međunarodnoj sceni je delikatna, a Hantington je pokušao da je približi i definiše kroz svoje delo  kao sukob civilizacija. Sa druge strane Fukujama je pisao o kraju istorije smatrajući da nema potrebe dalje istraživati ekonomske i društvene sisteme i da smo došli do gotovo savršenih oblika. Da to nije baš tako pokazuje i talas nacionalizma koji je preplavio Evropu, gde su ljudi zbunjeni i nezadovoljni rezultatima novog svetskog poretka. Sve to može, i predstavlja problem u ostvarivanju ciljeva male države kakva je Srbija i otežava „gradnju“. Ali, takođe može predstavljati i šansu koje takve velike i trusne globalne krize pružaju. Kako je Bekon rekao:“ Izabrati pravo vreme znači – uštedeti vreme“, a mi smo mnogo vremena „izgubili“ dok su nas nosili talasi post-hladnoratovske politike velikih sila. Stoga, cela planeta čini se da  lagano i nesigurno počinje da spekuliše o novim sistemima upravljanja, boljim od onih prethodnih koji će u svojoj osnovi biti pravedniji i pre svega stvarati manje klasne razlike sa kojima se i Marks nekada borio. Naravno da se neoliberali (a posebno vlasnici krupnog kapitala) ne slažu sa promenama tog tipa.  Tu su i novi demografski problemi koji nikada ranije nisu bili toliko značajni a sa njima ide i zaštita životne sredine i zdravlja , robotizacija društva u petoj industrijskoj revoluciji koja dolazi i drugi. Sve su to vrlo kompleksni problemi na koje treba naći odgovor a sada je možda prilika. Neko će reći da iznalaženje toliko kompleksnih sistema i odgovora na nove izazove ne mora da krene iz Srbije i biće u pravu. Ne mora, ali može!  Da li su „graditeljski potencijali“ naših stručnjaka nedovoljni za ovakve izazove? Biće da jesu. Da li treba prestati sa takvim „grandioznim“ incijativama i sačekati da neki  Nemac, Francuz ili Englez sa Harvarda, Prinstona ili Kembridža da odgovor na ta pitanja koja ćemo mi ispratiti? Može i tako. Ali, činjenica je da kriza predstavlja šansu koju treba iskoristiti i da mi imamo kvalitetne ljude i dobre stručnjake koji zajedničkim naporoma mogu dati potpuno nova rešenja koja bi neko mogao prepisati i od nas. Da li mi uvek moramo da budemo „resavska škola“ ili možemo napraviti rasadnik talenata koji bi dalje patriotski radio na razvoju svoje zemlje ali i za sebe?

Evo uzmimo na primer zdravstvene sisteme. Najveći broj modela zdravstvenih sistema je nastao pre oko 100 godina (Bizmarkov, Semaškov, Bevridž, tržišni). Da li je moguće da od tada do danas novi modeli nisu osmišljeni i da nema stručnjaka koji bi se time bavili? A nema u toj meri jer se primenjena filozofija ili sociologija ne upotrebljava za razvojne kapacitete. Nema ni zato što živimo u vremenu specijalizacije obrazovanja u koje nas je razvoj nauke prosto „gurnuo“ jer je postalo gotovo nemoguće interdisciplinarno se naučno angažovati sa ujednačenim znanjem iz različitih oblasti. Filozofija i sociologija pa onda i ekonomski, pravno-organizacioni i naravno medicinski kontekst čine “platforme” za organizaciju zdravstvenog sistema. Zašto je bitno za nas da se to inovacijena tom polju dogode?   Iz jednog prostog razloga jer nam se zdravstveni sistem nalazi pred kolapsom. Iako se to ne čini na prvi pogled ali, ukoliko se razmotri odnos cena za zdravstvene usluge koje plaća RFZO u poređenju sa cenama kod „privatnika“ to se vidi jasnije nego na bilo koji drugi način. Naime, udeo cena koje finansira RFZO je oko 10 odsto od cena koje naplaćuju privatne institucije. To nam govori da zdravstveni sistem koji je „pod kapom“ države nije tržišno orijentisan, zapravo je na vrlo klimavim nogama. To isto potvrđuje i činjenica da privatni sektor ne želi dublju integraciju u sistem zdravstvene zaštite jer je nemoguće sa tolikom razlikom u cenama usluga obezbediti nivelaciju. Da je razlika u cenama RFZO-a i „privatnika“ –  100 odsto, možda bi se i našlo neko rešenje ali kako su razlike i  1.000 odsto onda rešenja nema ni na vidiku. U drugim sistemima je ta integracija bila jednostavnija upravo zbog manje razlike u ceni koja je pokazivala tržišnu orijentaciju zdravstvenih sistema i realnost odnosa ponude i tražnje. To isto tako znači da je RFZO spreman da plaća određeni broj usluga koje su planirane dok sve ostale usluge koje se realno naprave u zdravstvenom sistemu bivaju praktično neplaćene. Tom „metodom“ se obezbeđuje dovoljno novca za plaćanje svih usluga u uslovima preopterećenosti zdravstvenog sistema. O tome svedoče i činjenice da lekari koji pregledaju po 100 pacijenata dnevno umesto propisane kvote od 35 i da ne bivaju dodatno plaćeni za svoj posao koji moraju napraviti.  Istim „metodom“ je i planiranje godišnjih aktivnosti zdravstvenih institucija potpuno obesmišljeno. Dakle, sistem je finansijski preopterećen čak i kada računa antitržišno (centralno-planski) uspostavljene cene usluga od recimo 286 dinara za preleged kod lekara opšte prakse iako je tržišna cena oko 3000 dinara. To ima dalje reperkusije na visine zarada u zdravstvenom sektoru, uslove rada, emigraciju medicinskog kadra i dr. Dakle, sve u svemu,  pitanje ekonomske održivosti ovakvog modela zdravstvenog sistema se pokazuje kao gotovo nemoguće, pa će jedan od predloga u budućnosti ići ka daljoj privatizaciji iako sadašnje vlasti ne mogu „da prevale preko jezika“ tu vest. Tržišni model zdravstvenog sistema ima poprilično mnogo nedostataka ali oni su još veći kada se radi o zemljama sa nestabilnom ekonomijom i nerazvijenim tržištima. Tim zemljama je značajno veći broj potencijalno ugroženih, odnosno onih koji neće dobiti adekvatnu zdravstvenu zaštitu.O tome govore i različite socioekonomske determinante našeg zdravstvenog sistema.  Ekonomski i zdravstveni sistem su neodvojivi u kontekstu organizacije pa je zato značajno pravilno razumeti inovativne koncepte u oblastima tržišnog razvoja zemlje kao i inovativne i druge organizacione mogućnosti zdravstvenog sistema. Danas bi pravi izazov bio napraviti zdravstveni sistem koji prihoduje čime bismo omogućili dugoročnu ekonomsku održivost. Međutim, sadašnje stanje koje se menja „kozmetičkim“ izmenama predviđenim novim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti nije obećavajuće a daleko od toga da predstavlja dugoročno rešenje ili kakav inovativni koncept.  Razmatrajući sve ove zastarele i zakasnele reakcije, postavlja se pitanje :“Kako na primerima zdravstvenog sistema mi vidimo ranije pomenuti „graditeljski potencijal“ i da li su to „graditeljski potencijali“ kojima se neko diči?“

*doktor ekonomije, strukovni specijalista medicine